svetovi

Utočište

Gorim. Usta su mi suva. Ne mogu da mičem ruke. Hoću da otvorim oči a ne polazi mi za rukom. 
"Al'"
"No!!!"
"Dobro je Al', nema opasnosti, na sigurnom smo"
"Ne vidim, ne mogu da mičem ruke"
"Sada možeš, Al'", pokrenula sam ruke, koje me čudno nisu slušale. Htela sam da protrljam oči. Osetila sam njegove ruke na svojima.
"Nemoj Al', saslušaj me prvo. Imaš povez preko očiju, vezao sam ti ruke, evo pustiću ih da možeš opipati povez ali nemoj ga skidati dok me ne saslušaš, možeš li?", Odijev glas je bio umirujući ali nisam mogla da shvatim zašto povez, zašto bi mi vezivao ruke.
"Daću ti malo tečnosti, Al'" naslonio je nešto na moju donju usnu, osetila sam hladno, klizilo je, gutala sam oprezno, pa halapljivo. Toliko žedna.
"Al', skinuću ti povez, videćeš prvo mene", osetila sam toplotu njegovih prstiju koji su lagano skidali zastor sa mog vida. Sijalo je sunce i morala sam da žmirkam da bih se privikla. Njegovo lice je bilo ispred mog, raspuštene kose, gole glave, bore na čelu, mladež na početku obrvnog luka, more plave oči nisu bile tako plave, brkovi, brada skoro sasvim sedi. Bio je to čovek sa kojim sam bila poslednjih nekoliko dana, uz kojeg sam se privijala koliko prošle noći, sa kojim sam se borila a opet i nije. Nešto je bilo različito a još nisam shvatala šta.
"Al', udaljiću se kako bi mogla da vidiš okolo, baci pogled", Kako se udaljavao nepodnošljiva belina je napunila moje oči.
"Odi, jesmo li umrli", prošaptala sam. Oko nas je bila samo belina kao da smo usred zime sa puno snega samo što nije bio hladan.
"Jesmo li Odi", nasmešio se i poljubio me.
"Nismo Al', pomoći ću ti da ustaneš, nemoj da žuriš". Uklonio je belinu tankog prekrivača sa mene. Spustila sam se sa visokog ležaja. Njegov izgled je sasvim odudarao od beline koja nas je okruživala. Na sebi je imao odeću u kojoj sam ga poslednji put videla, na konju, ispod mišice na boku je bila poderotina.
"Strelu nisam sanjala", opipavala sam mesto gde se uz fijuk zabola.
"Nisi Al', to je bilo stvarno", držao me je za ruku dok sam se okretala i gledala gde se nalazimo. Zidovi su svetleli, tavanica je svetlela, okna su bila... ogromna. Na nekim su bili poluprovidni prekrivači. Kroz okna se moglo videti šta nas okružuje a ništa od toga nisam razumela.
"Gde smo Odi?"
"U Utočištu"
"Ko si ti?", moje ruke su bile opet bele, kosa je bila kratka, na meni je bila kratka haljinica, do pola butina, podigla sam je da pogledam to što sam osećala na sebi, bila sam bosa, pod je bio topao. Očistio me je od one prljavštine zavučene pod nokte, okupao, mirisala sam svoju kožu, odenuo u ovu odeću koju  ne razumem.
"Ko si ti?", pogledala sam ga u oči, do sada je trebalo da bude mrtav, moja ruka ima male ožiljke na mestu gde je pas zatvorio čeljust, blago crvenilo okolo je pomalo svrbelo!
"Ne mogu ti odgovoriti tako da me odmah razumeš. Proći će neko vreme i stvari će se razjasniti.
"Gde smo mi ovo?"
"U Utočištu."
"Znam, ali gde se ono nalazi?"
"U vulkanu."
"U vulkanu?"
"Da."
"Onom vulkanu?"
"Da."
"Mogu li da se vratim u Grad?"
"Možeš Al'. Ovde sve možeš. Mislim da još nisi spremna, ali kada budeš bila, moćićeš".
"Možeš li da umreš Odi?". Pogledao me je sa smeškom.
"Ne u ovom Svetu, Al'. Jesi li gladna, naravno da jesi. Pre toga bih se presvukao, hajdemo."
Vodio me je širokim koridorom do slično ostakljene prostorije sa pregradama od stakla koje nije ništa držalo, sa klupom i foteljom. 
"Hoćeš li sa mnom?" napravila sam grimasu i pokret rukama 'gde'. Pokazao mi je pregradu ali nisam shvatila šta bih tamo radila. Skidao je odeću sa sebe, razvezivao nogavice, rukave, oslobađajući se dela po dela. Ostao je sasvim nag, ušao u staklenu pregradu, zašuštala je voda i dok je stajao slivala se po njemu. Gledala sam taj prizor i počela da skidam ono malo odeće sa sebe.
"Hoću", zavukla sam se pored njega. Voda je bila topla, on je bio klizak a mlazevi su brisali umor i nedoumicu...

Objavio ondinnonk u 3. januar 2010 19:55:50 | 2 komentara

Sama

Strela u boku ispod ramena. Iz velikog ratnog luka. Klonuo. Pogled unazad. Pogled napred. Uleće na šumsku stazu. Polegao po vratu. Životinja u galopu. Ne sme pasti. Pogled unazad. Dva velika crna psa. Izleću. Izvlačim luk. Strela na tetivi. Okrećem se u sedlu. Nišanim kratko. Odapinjem. Izleće mu oko. Kotralja se. Spremam drugu. Tetiva. Zatežem luk. Iza psa čovek. U njemu fijuk. Pada. Pas skače. Pravo na bodež. Zubi u podlakticu. Ispuštam bodež. Krik para grlo. Pas na stazi. Pogled napred. U meni urla podlaktica. Držim se u sedlu. Pogled nazad. Čovek na stazi. Zapinje luk. Moj beskoristan. Leva ruka visi. Samo dvojica? Stižem Noa. Zaklanjaju nas stabla. Galopiramo stazom. Osluškujem iza. Nema topota. Samo dvojica? Prebacujem nogu. Tup udar o stazu. Leva beskorisna. Trčim dok ne usporim. Bacam se u rastinje desno. No i konji odmiču. Vadim mač. Pritajim se. Imam samo jedan udarac. Snaga mi curi niz levu. Čovek lagano i tiho trči. Osluškuje. Ponovo trči. Spremam mač. Isturam ga. U trku je. Vidi ga. Naleće. Padamo. Izvlačim mač. Spremam udarac. Ne miče se. Udaram po vratu. Neće više. Osluškujem. Samo dvojica? Bol u levoj. Kida pogled. Priberem se. Osluškujem. Samo dvojica.
Što dalje od sela. Pribiram trave. Nema najvažnije. Treba da očistim ranu. Hodam niz stazu. Tražim pogledom. Konja. Travu. Bol savladava. Padam. Na kolena. Nema Noa. Padam sama. Sama...

Objavio ondinnonk u 21. oktobar 2009 20:51:40 | 1 komentara

Aks

 Uklanja tragove našeg boravka. Noć sa njim. Uskoro se neće poznavati da smo bili ovde. Okreće se i još jednom sve pogleda. Pogled završava na meni. Držim uzde u obe ruke. Konji se meškolje. Mirišu na travu kojom sam ih iztimarila.
Još uvek me je držao stišani bes od onog bespotrebnog mačevanja. Kao da nije imao poverenje u mene. Hvatam mu pogled na mojim grudima i pokušavam da pratim razmišljanje. Video ih je i i imao u rukama. Smeta mu što su istaknute ukrštenim kaiševima. Pa da. Uloga koju mi je namenio nema grudi. Prilazi mi, skida ogrtač sa kapuljačom, oslobađa uprtače mača, skraćuje, ruke mu rade brzo, lice je skoncentrisano, odmerava ih prema meni, dodaje još par kopči i vraća uprtače ali sada preko oba ramena a ne preko grudi. Dodatne kopče povezuje sa pojasom. Kada je završio, pogleda me odobravajuće i prebacujući ogrtač preko ramena načinim nekoliko pokreta kao pri izvlačenju mača, spustim se u čučnju skoro do trave zatežući uprtače koliko je god moglo. Moram priznati da je bolje. Mač je čvrše ležao na leđima i davao mi veću pokretljivost. Uzeo je uzde svog konja a ja sam se u zaletu bacila u sedlo tek stavljajući noge u uzengije. Stajao je pomalo zatečen viđenim i gledao me pravo u oči. Tražio si saborca, mačevaoca, dobio si ga.
Vodio je kroz šumu birajući vrludav put kako bi otežao praćenje. Pogledala sam ruke koje su držale uzde. Moje bele ruke. Nokti puni prljavštine, nadlanice potamnjene orahovom mekanom ljuskom. Uhvatim čuperak kose koji mi je pao preko čela. Neka šašava boja. Od moje zlatne nije ostalo ništa. Sakriva me. Sakriva me na sve načine, samo za sebe. A i kud bih sada. Da tražim moje? Gde da ih tražim? Horda može da pređe velika rastojanja za noć. Ko zna gde su se uputili. Nadam se samo da su živi svi koje su odveli, moju majku pored ostalih.
Na licu sam još uvek imala ljutit izraz zbog kojeg je otac umeo da se šali sa mnom govoreći mi da izgledam smešno i da ja zapravo i ne znam da se ljutim. Govorio je da se durim i zvao me baba-dura, grleći me. Nikada više. Našli smo ga posečenog ispred naših odaja. Telo bez glave. Verovatno su je odneli na koplju.
Šuma se proredila pokazujući niz panjeva. Na mestima gde su nekada bila drveta, oko panjeva raslo je bilje. Neka od njih lekovita. Za vidanje rana, za smirenje, za probavu. Majka me je učila raspoznavanju bilja, gljiva, plodova, korenova. Zajedno smo pravile meleme, sušile bilje za čajeve zimi. Znala sam sve otrovno bilje u našem kraju, prstomet od kojeg u malim količinama čovek moše izgledati kao mrtav a od veće biti sasvim mrtav. Znala sam razmere za pripremu. Znala sam u sok koje biljke treba umočiti strele da se rane zagade i da pogođeni brzo skonča a znala sam i kako da se protiv toga borim. Majka je sve svoje znanje prenosila na mene i pripremala me kao i što me je otac pripremao. Jedino me je ponekad češljala kada su na moje navaljivanje pristali da mi ne seku kosu tako često. Moja lepa kosa. U bisagama. U ostacima haljine.
"Aks, nastavi za mnom, ne idemo u selo". Moje borbeno ime, ime za opasnost, srce mi je poskočilo. Prepustila sam se mislima i njegovom vođstvu. Nemarno se klateći u sedlu, kao da nije imao nameru da uđe u seoski sokak No je odmicao prema šumi sa druge strane seoske čistine. Moj konj je zaostao za dve dužine. Za nama se čuo prvo fijuk pa urlik. Podbola sam konja. No je bacio pogled da li ga stižem i za trenutak zastao. Fijuk se zaustavio na njemu.

Objavio ondinnonk u 20. oktobar 2009 23:09:07 | 1 komentara

Repetitio mater studiorum est II

"Dobro je, nisam sanjala" ote mi se. Spustila sam ponovo glavu a shvatam da moram da napustim njegovo telo za koje sam se tako grčevito uhvatila. Moranja, umorna sam od njih. Hoću još da ležim preko tebe, ne teraj me, molim te. Molim te.
Ipak ustajem i prikupljam ovu preveliku, ružnu odeću, njegova je i podnosim je, mirisala je na njega i bisage u kojoj se nalazila. Gleda me kako poslujem, ležeći i mereći me pogledom. Još sam sasvim naga i jutarnja svežina me je naježila, njegov pogled mi se dopadao i njegovo lice na kojem je bilo divljenje prizorom. Pa što si me oterao od sebe, pomislim i prekorim ga što još nije ustao.
Nastojim da od odeće koju navlačim na sebe napravim nešto privlačno ali to naprosto nije moguće. Košulja je preširoka i grudi mi se uopšte ne vide, kao da ih nemam. Sve moram da zategnem da skratim a nemam čime. Gleda me kako pokušavam a sama sebi ličim na smotano ćebe vezano preko polovine. Nadam se da on vidi nešto lepše.
To lepše što bi mogao videti je nestalo kada mi je pružio mač. "Mogla bih te ubiti" rekla sam skoro tužno. Mogla bih te ubiti što me teraš da uzmem ovo u ruke ponovo. Okrenula sam mu leđa da ne vidi da plačem. Provalilo je iz mene. Ne mogu više tako. Hoću da me neko brani, čuva, voli. Hoću sve ono što nisam nikada imala. Sve sam na maču stekla. Jedina ja od svie ženske čeljadi u gradu. Dok su se one igrale ja sam vukljala drveni mač i igrala se bitaka sa ocem koji je stalno govorio "Hajde Alex, kupiću ti najlepšu haljinu", pa je posle bio onaj pojas koji sam videla na vašaru pa princ ali ništa od toga nisam dobijala. Majka je sa smeškom pratila sve događaje, ne mešajući se i odobravala očeve reči. Gledala sa drugu decu, pa druge devojke. Drukčiji roditelji, drukčija ja. A onda sam se predala... Htela sam da pokažem šta su od mene uradili kada sam učestvovala u duelima, u oklopu. Sve one nadobudne momke koji su samo prelazili pogledom preko mene sravnila sam sa zemljom. Sve sam ih potukla i u borbi kopljem i mačem. Kada je trebalo da proglase pobednika bacila sam se na konja i pobegla. Vratila sam se tek u noć. U mojoj sobi sam našla haljinu i pojas i dugo plakala, ležala pored njih i gladila mekoću tkanine i neravnine od kopče do ivice i sve mi je izgledalo nekako kasno. Ipak sam se obukla, očešljala i otišla do dvorane gde je bilo ogledalo od glačane ploče, upalila nekoliko sveća i gledala svoje odbleske. Bože dragi, hoće li me neko nekad videti ovakvu.
Htela sam da zaustavim suze ali one su brizgale kroz moje zatvorene kapke i ubila bih svakog ko bi mogao tako da me vidi.Ubila bih i njega zaslepljena od krvi koju sam prosula tog jutra kada su uleteli u sobu, da nisam videla prvo njegove oči, pa čula glas, duboki umirujući i sita svega spustila oružje koje sam držala spremno.
Otrla sam suze i okrenula se prema njemu, udaljio se dva koraka a onda napao. lako sam odbila napad a onda je udario kao da uistinu hoće da me ubije. Moja veština nije dovoljna za tako blisku borbu. Bio je teži, jači od mene tako da sam morala da uprem iz sve snage da se izvučem i pokušam da ga iznenadim sa daljine. Gledali smo se oči u oči. Moje mora da nisu bile ni malo lepe, lice mu se nasmešilo, poljubio me je u čelo i odskočio. Igra se mnome, uvreda, krv mi je jurnula u glavu. Pokušala sam da smanjim pritisak besa, obilazila oko njega pričajući mu sa kim se uhvatio u igru i postala neoprezna. Izbio mi je mač, mislila sam da mi je i dlan odsekao od oštrine udarca. Padala sam i proklinjala što mi je takva sudbina namenjena. Nije dopustio da se stropoštam, opuštena i bezvoljna, prihvatio me je a ja više nisam mogla da zaustavim suze. Tešio me je, umirivao kao malo dete, tapšući me blago po leđima i ljuljajući u zagrljaju. Njegovi poljupci su bili vlažni i topli i pomalo daleki.

Objavio ondinnonk u 19. oktobar 2009 21:05:17 | 1 komentara

Selo I

Gledala me je dok sam završavao pakovanje logora, nastojao da umanjim tragove našeg zadržavanja, prikrivao pravce kretanja iako je to pomalo uzaludan trud za iskusne tragače. Nadao sam se da će žuriti i biti površni, što se događa kada se pretražuje veliko prostranstvo ali nisam sumnjao da će doći i ovde.
Stajala je spremna, držeći konje za uzde. Mač je bio na leđima, ukoso tako da ga je moguće isukati iz jednog poteza hvatajući rukohvat iza vrata i podižući ruku naviše. Ono što nije valjalo je da su se kaiševi ukrštali na njenim grudima ističući obline a paževi ih obično nemaju. Bar ne takve. Pogledao sam je razmišljajući kako to da rešimo. Još uvek je bila po malo ljuta na mene zbog provere. Potezanje mača za nju nije bila igra. Imals je takve crte lica da je durenje bilo pomalo smešno ali... Nisam želeo da je zadirkujem. Sada joj to nije bilo potrebno. Odsekao sam joj kosu, njenu prekrasnu zlatnu obojio u skoro riđe, što joj se nije svidelo, potamnio belu put. Nije se dopadala sebi ali je stoički trpela. Shvatila je da ta mera predostrožnosti daje veće šanse da se sklonimo na bezbedno mesto o kojem nije ništa znala a ja nisam želeo da joj otkrijem, povećavajući njenu ljutnju.
Najzad sam odlučio kako, skinuo joj ogrtač, uprtače mača prebacio da se oslanjaju samo na ramena i povezao ih sa pojasom. Napravila je nekoliko pokreta telom kako bi proverila novo rešenje, ogrnula ogrtač, nabacila kapuljaču i u jednom skoku se našla na konju. Ni traga od gospe kojoj sam podmetao uzengiju da uzjaše. Gledala me je sa visine na kojoj se nalazila i nisam bio siguran šta tačno misli.
Nakon jednog sata jahanja već smo zašli u proređeni deo šume gde se videlo delo ljudskih ruku. Bili smo u blizini sela. Trebalo je dopuniti opremu, potkovati konje i raspitati se o Hordi a da se ne izazove pažnja njihovih uhoda. 

Objavio ondinnonk u 19. oktobar 2009 21:03:40 | 0 komentara

Repetitio mater studiorum est

 "Al'", šapnuh na uho dok sam prstima milovao ravne krajeve kose. Zaleteli rani jutarnji zrak provukavši se negde nisko kroz rastinje šarao je njenim licem terajući je da pravi grimase nesvesna prirode uzurpatora. Prostrta po mojoj desnoj strani, grejala me je grudima i nogom prebačenom preko, celim telom pripijena švrsto se držeći.
"Al'", poljubih joj čelo, jer sam samo to mogao da dohvatim brade poduprte njenom glavom.
"Al', moramo dalje", moje romorenje je najzad prenu, podiže glavu škiljeći i spusti se nazad.
"Dobro je, nisam sanjala" reče kao za sebe.
Uspravila se sporo, skoro žaleći za blizinom kože koja je do malopre tako prijala, nesvesna da je posmatram i da ovaj pogled sa tla daje sasvim nov uvid u njenu građu, u micanje mišića pri prebacivanju ravnoteže pokazujući telo koje ume da vlada svojim delovima. Dopao mi se ovaj pogled i kada je spazila kako je pomno i sa uživanjem posmatram, zauze telom pozu prekora prebacujući mi.
"Hoće li gospodin biti tako ljubazan i da mrdne dupe odatle, kada me je već probudio", ton njenog glasa me natera da se nasmejem... da se nasmejem... još uvek umem. Ja sam nabacao odeću po sebi dok je ona u mojoj rezervnoj pokušavala da izgleda lepo. Izgledala je kao zgužvano ćebence ali ko bi imao srca da joj to kaže.
Nakon brzog doručka i pakovanja, spremajući mačeve, odustanem i pružim joj jedan.
"Hajde Al', pokaži mi", primila je mač, gledajući ga zamišljeno.
"Mogla bih te ubiti", reče dižući pogled prema meni.
"Mogla bi me ubiti", ponovih uz dva koraka unazad da nam napravim prostor.
Okrenula mi je leđa, spuštajući vrh mača ispred sebe i oslanjajući se na balčak. Ramena su se pomerala ubrzano, načinila je pokret kao kada se brišu oči i okrenula se. To je bila sasvim druga Al', ona koja je sebi napravila mesto u uglu u kojem sam je našao, ona koja ume da preživi, ona koje se treba bojati. Oči su joj se suzile odmeravajući moju ravnotežu, telo malo pognuto, noge blago razmaknute, čvrsto postavljene, opruga spremna da odskoči.
"Tražio si", reče skoro preteći, upirući vrhom mača u moje grudi.
Napao sam prvi, lako je odbila, ionako sam želeo samo da je pomaknem iz čvrstine u kojoj je bila, elastično je odskočila i ponovo bila spremna. Napao sam ponovo, teško, nemilosrdno, sa mukom je odbila napad uvlačeći se u klinč, mač uz mač. Poljubih je brzo u čelo i odskočih, mačevi zveknuše a ona besno frknu zbog poniženja. Hteo sam da joj poremetim unutrašnju ravnotežu, da joj narušim koncentraciju, da je nateram u defanzivu. Hteo sam da znam koliko može. U većini stvari nisam uspeo sem da udesetostručim koncentraciju njenog besa, hladno usmerenog na moj nezaštićen vrat, na sva mesta gde nije bilo zaštite. Sada je već kružila oko mene vrteći mač u dlanu sa lakoćom koju odavno nisam video.
"Moj otac nije imao sinove... Samo mene", kružila je tražeći pogodan trenutak za napad.
"Želeo je da bude siguran da mogu da preživim...". Više nisam čekao da napadne. Kada je njen mač u kružnom kretanju bio sa vrhom nadole, poremećena pričom, smanjene koncentracije, izbio sam joj mač iz ruke i prihvatio u naručje.
"Nemoj ovo više nikada da mi radiš", govorila mi je ratnica koja je propustila da bude dete, devojka.
"Nemoj ovo nikada više...", na ramenu je suzilo propušteno detinjstvo, devojaštvo, ratnica je sebi dozvolila da popusti i pokaže da joj je stalo, da ima smisla to što se privila uz mene. Srce mi je udaralo kao ludo i odzvanjalo u njoj, 'Našao sam... Našao sam'. Zagrlio sam je čvrsto još uvek držeći mač.
"Oprosti...", zagrlila me je, na licu je imala smešak a suze su još uvek tekle...
"Oprosti...", skupljao sam joj suze poljupcima...

Objavio ondinnonk u 19. oktobar 2009 8:41:05 | 2 komentara

*

 I tako nisam znala svoje pravo poreklo. Nisam skoro ništa znala o svojoj prošlosti. Nekad sam napinjala misli i pokušavala uloviti tragove sećanja. Sve čega sam uspela da se setim, dok su mi sitne bore ispunjavale čelo završilo bi se tamo gde sam srela Odija. Nisam se puno opirala činjenici da će me nekud odvesti, nekud gde ću biti bezbedna. Ponekad, moje sećanje dosezalo bi samo kratko unazad, npr na prošlu noć.

* 

Osmehnula se kao za sebe. Jeza bi je hvatala svaki put kad bi se prisećala. Zatvorila je ponovo oči. Kao da ponovo oseća onaj dodir dok je još nije dodirnuo. Onaj dok ga je posmatrala zaklonjena ispod crnih trepavica, spuštenog pogleda. Ruke su joj mirovale pod pokrivačem. Upijala je kroz sva čula, njegov dodir, sakrivena kao biser  u školjci. Opružena na ležaju, žudila je za njim. Da je zagrli. 

Njegov glas samo je prošaptao njeno ime....

 

Objavio Lex u 18. oktobar 2009 22:29:37 | 0 komentara

Novi počeci

Spustio se pored nje izbegavajući svaki dodir, kao da će nestati samo ako je malo dodirne svojim ogrubelim telom. Prešao je dlanom duž celog tela ne dodirujući ga. Kao da je skidao veo kojim je bila pokrivena. Skidao je svoj nekadašnji pogled na biće, sklupčano u ćošku, spremno da se brani, da ubije a sada tu, naoko mirno, naoko zaspalo a budno, ustreptalo, u očekivanju. 
Osmelio se i ponovo prešao dlanom duž tela ali sada blago ga dodirujući, oblikujući dlan prema oblicima na koje je nailazio. Saplete se na grudima, zastade i poravna nabor nehotice napravljen. Košulja se od tog pokušaja malo rastvori i videvši u prorezu obline grudi, blago povuče jednu, pa drugu traku, čvor  pod grlom se rastvori ostavljajući prostor za prste. Priljubio je prste uz obraz, osetio je toplinu u njima i zavukavši ih pod tkaninu nastavi da otvara košulju. 
Njeni kapci su pokazivali kretanje oka ali su još uvek bili zatvoreni, kao da se bojala da će pogledavši celu tu sliku hitnuti je negde u prošlost ili budućnost. Njoj je trebala sada, htela je ovog čoveka koji se skoro nekim čudom stvorio u njenom životu. Verovala je u njega i bila spremna da ga pusti da se igra njenim telom kao što se igrao okom, kao što se igrao poravnavajući joj pramenove kose tako da svi budu jednaki. Želela je tu lakoću sa kojom je radio sve čega se prihvatao. Želela je sigurnost koju je zračio, brigu koju je pokazivao prema njoj.
Rastvorio je bliži deo otvorene košulje gledajući u lepo oblikovanu dojku sa nabubrelom malinom na vrhu. Spustio je usne cedeći sok iz nje. Njenim telom prođe trzaj koji je pokrenu kao dugo zadržavanu vodu, otvori košulju sasvim koja, onako velika, spade sa nje otkrivajući belinu. Telo se izvi u luk, on ga prihvati i oslobodi ostatka prevelike odeće. Ona blesnu a njemu se ote jedno šumno 'Aal' zadivljenom slikom i oslobođenom potisnutog osećanja dok je gledao kako odlazi sa delfinom.

Objavio ondinnonk u 18. oktobar 2009 1:36:12 | 1 komentara

*

 

   ... Nisam mogla, a da ne razmišljam o njemu.. o Odiju. Stalno sam bila zaposlena nečim iako smo bili u pustoši,  iako smo se sakrivali i bežali od Horde. On je bio tu, i ja sam se osećala dobro.  Kad sam ga prvi put uopšte ugledala, onako napuštena i u onom stanju, isprepadana u snu, okrvavljena, pomislila sam da je jedan od njih, da će me napasti, već sam bila dohvatila mač i skoro ga uprla u njega. Ali sprečilo me je nešto u tim očima. Znala sam da mu verujem.

Spustila sam ruke, tek sad vidim, tek sam izašla iz vode, nekad me je jednostavno bilo stid, ali  ova divljina čudno je uticala na mene. Opuštala me je, približavala njemu, a ja sam tako želela biti spokojna i zaštićena. Nedostajalo mi je to, da budem samo devojčica, da me on čuva. Nasmešila sam se i pogledala u njega. Nisam ništa rekla. Nije ni on.

- Nadam se da ne čita misli? On je zaista neko moje čudo. On, Odi.

Malo sam protestovala zbog kose. Bilo mi je malo žao tih zlatnih pramenova. Ali tešio me je, to je bila prilika za naš opstanak, nisam je smela ugroziti zbog malo ženske taštine. Oslonjena na njegove butine, Odijeve ruke su kosu pretvarale kako je rekao u koru kestenovog drveta.. 

Svladavao me je umor. Želea sam ostati tako u njegovom zagrljaju...

 

Objavio Lex u 17. oktobar 2009 14:39:45 | 5 komentara

Paralelni svetovi

"Porašće". Tešio sam je. Njena blizina je bila okrepljujuća i terala krv brže.
Povetarac je donosio neke nove mirise i ona otvori oči, dlana još uvek položenog po kosi. Oči su bile u neverici pod senkom pinije, okrenula se oko sebe, boreći se za dah.
"Gde smo", promuca.
"Na moru, video sam koliko ti znači voda, ovde ćeš lakše podneti", pokazivao sam moju štrićkalicu za bradu.
"Kako smo... Kako si...", pokušavala je da pita.
"Kada bih znao Al', neke stvari jednostavno možemo, kao što ćeš ti da odeš i da se izbrčkaš i usput nakvasiš kosu", pokazivao sam na zatalasanu vodu i sitni pesak obale.
"A ti...", pitala je pozivajuće.
"Neko mora da održava ovu iluziju, još smo u šumi Al'."
Sjurila se niz strminu ispod pinije, skidajući usput moju preveliku rezervnu odeću. Telo joj se zabelasalo već na polovini morskog žala, okrenula se da proveri jesam li još tamo gde me je ostavila, nesvesna da mi pokazuje svu svoju nagotu. Onda joj sinu, pokri se onoliko koliko su to mogle da postignu ruke i okrete se prema vodi.
"Ek, Ek, Ek", zvao sam je. Ona pojuri preko vlažnog peska vičući:
"Čekaj me", baci se u vodu i njena kosa za njom.
"Delfin je pustio da ga stigne, uzjahala ga je dok su zajedno penušali po plavetnilu, Smeh joj je bio kao... kao... kliktav i jasan, pomešan sa glasanjem delfina. Igrali su se, a njeno telo je sve više prianjalo i disalo uz glatku kožu perajastog stvorenja.
"Čekaj me ovde Al'..."
Već sam bio u šumi ostavljajući pod pinijom prepoznatljive joj obrise.

%

Al' šta ti je to na ramenu?... 
Beleg... 
Taj beleg?... 
Isti takav je imao moj otac... 
Ti znači nisi... 
Nisam? 
Ništa al'... Budi strpljiva... Uskoro ću završiti 
Skupljala je i milovala pramenove svoje kose. 
'Nadam se da ne uzimam kosu Samsonu'...

%

Ogledala se u njegovim očima pipajući nove krajeve svoje netom skraćene kose. Sela je kamen niže podno njegovog. Bila je kao na prestolu. Naslonila je ruke na njegove butine oslonila glavu na njegove grudi i pustila ga da melemom premazuje tragove borbe po njenom telu. Uboji, već poplaveli hladili su se pod melemom, pod grudima, na podlaktici, na butini. Nalazio je sva povređena mesta i prekrivao ono što je more već ispralo. Nije skrivala svoju nagotu. Bilo je tako prirodno da brinući se o njoj bude svuda. 
Uklonio joj je kosu sa čela, dodirnuo usnama ono mesto gde se čelo pretvara u belinu kose. 
"Bićeš poput kore kestena, mladog kestena". Ruke su je šašoljile nanoseći slojeve ne baš mirišljave smese. Zahvatio je neki umor, polusan dok su posmatrali kako sunce odmiče duž svog dnevnog puta. Prebacio je košulju preko nje. 
Njena lepa glava, nagaravljene kose spavala je na njegovim grudima. 
"Miruj Al'. Dug je put pred nama." 
Horda je u besu pretresala tragove u ravnici.

Objavio ondinnonk u 17. oktobar 2009 6:29:02 | 3 komentara